Анђелко Заблаћански — Поезија

ПОСЛЕДЊИ ТРАГ

март 27, 2025 0
Уморне ми усне
И чело узорано годинама:
Пошкропи својом росом,
Помилуј дахом јутра
И мирисом пути,
С врхова најслађих дуња 
У топлим недрима.

Зароби ме мислима.
Уклони последњи траг слободе
Свим мојим лутањима.
Вежи ме погледом водњикавим
Сузом страсти што носиш
Скривену од људи у себи.

Заставу победника пободи
У моје срце,
Од туге и жуди тканo.
Салиј страхове оловом ужареним,
Док клечим пред твојим ћутањем,
Изреченим празнином:
У давним ноћима мојих лудости.

27. јануар 2021.

Из збирке Месечеве очи (2022)
ОПШИРНИЈЕ

ВИСОКОЛЕТАЧИ

март 27, 2025 0
Шта ти вреди 
да дохватиш небеса
ако не стојиш
на земљи чврсто с обе ноге

шта вреди 
да у наручје узмеш 
сва чудеса
кад су на нејака ти плећа обукли 
смешне тешке тоге

а ти — 
уздигнутог чела 
још си несвестан свог удеса

луташ и посрћеш 
кроз ходнике душе сопствене
све тражећи
оног другог себе

тражиш ехо крви
(али не из своје крхке вене)
знаш — ниси први

што пред туђом ватром зебе
све док те не смрви

јер ти —
уздигнутог чела
ниси свестан пада с врха стене

25. август 2022.

Из збирке Месечеве очи (2022)

ОПШИРНИЈЕ

МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ

март 27, 2025 0
Пресвета Дјево Маријо, 
праведници чују твој крик
у осмеху и смерности затурен кад си 
родила Спасиоца.

И док се глас 
Небесима дизао уз витлејемски свети ћувик,
као свакој мајци, и Теби предобра, 
пала је суза радосница,
да ми данас славимо рождество Твог сина 
загледани у Божији лик.

Слутила си,
безгрешним зачећем,
твој плод мора спасити свет,
спасити човека од човека,
у њему скрите звери,
и да ће једном векови у нама
утулити светлоплет,
вратити нас својим прапочецима
у невери.
И сад, кад човек човека 
душом не препознаје,

већ га као слину,
пљуне у прашину поред лошег пута
и за своја недела нико се не покаје,
Мајко, за нас 
упути молитву свом Сину:
да нас Светлошћу обасја, 
јер свет ће овај у себи да залута.

14. октобра 2020.
(на Покров Пресвете Богородице)

Из збирке Месечеве очи (2022)

ОПШИРНИЈЕ

НЕ УМЕМ

јануар 03, 2025 0
О дођи, не умем рећи шта ме мами
Око стидљиво – груди кô врата раја
Дланови меки знојни кад смо сами
Или тај осмех што тишине збраја

О дођи, не умем рећи шта ме вуче
Близина два тела или блискост душа
Немири у свакој нирвани од јуче
Или ђаво који све редом нас куша

О дођи, не умем рећи шта ме кида
Сунце на заласку – од страсти стрњишта
Речи у ћутању речене без стида
Или сан што бежи са среће згаришта

О дођи, не умем рећи шта ме боли
Зора у погледу – ноћ међу зубима
Ветар у костима – прсти ми охоли
Или тупа воља могућим чудима

О дођи, не умем рећи шта те зове
Умирање или твоје женске ћуди
Дођи, дођи – плаши ме хук сове
И кад све се смири поред мене буди

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
ОПШИРНИЈЕ

ЗАМОР

јануар 03, 2025 0
У углу сна
светлост очију њених
проливена
ту
на мом длану

у чежњи знак
немоћи
утиснут ‒
у дамарима

у сећању
ноћ самотна
кȏ камен у равници

а моје очи уморене
од гледања
у месечине црну тачку

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)

ОПШИРНИЈЕ